Translate

Посећеност (13.06.2021)

Претражи овај блог

недеља, 17. октобар 2010.

ФИНАЛЕ као Пролог / Бела Tукадруз

КРАЈ ГОДИНЕ : ЧУДЕСНИ БЛЕСКОВИ

Читаве ноћи падао је снег,
касно сам легао и видео: падао је,
будио сам се - опет је падао,
и сањао сам како нека девојка
бежи и заплиће се у грмљу, као
голубица.Био је то истинит сан
У процепу Вазнесења  1. Снежана Стефановић
(истинити су снови првог дана
младог месеца), али ја нисам разумео
смисао тога сна.
У јутро зимско,
мамурно, изађох после осам
(периферија, пошта, Петлово брдо);
у аутобусу 56Е прочитах дневне новине
до центра града (Зелени венац).
Не у небо, гледао сам пред ноге
журећи Кнез Михаиловом, помало
огорчен на метереологију, јавне службе,
депресију децембра и гужве пред шалтерима
у пошти у Змај Јовиној.
Био је обичан дан, најобичнији
на крају једне дуге, зле године,
и тако стигох нервозан надомак Студентског
парка.Јутро је одмакло, негде око девет.
Личило је на сумрак.
Још нисам био ушао у парк
кад поче да се догађа чудо!
Видео сам крошње дрвећа, као у свитање,
кад излази сунце. Сјај је полако силазио
на врхове, осуте фином ноћном мељавом неба.
Већ двадесет и више година пролазим
тим парком и никада 
не увребах нешто слично.
Крошње су биле тако јасно обасјане,
а степен сјаја се појачавао из трена у трен,
док није обасјао и последњу пахуљу,
и одједном сам на све друго заборавио,
и полако ушао у то блистање и јасноћу,
лепше од свега што доживех
за четрдесет и пет година ...
Небо се, дакле, неочекивано отворило,
разведрило, размакли су се тмасти облаци,
као у сну.Студентски парк је у том тренутку
био скоро пуст и ја сам ишао полако
не застајући : небо је било чисто и плаво,
и осмехивало се Београду неурокљивим очима,
чудесним блесковима, и то није трајало минут-два,
већ ,богме, потрајало је, и када сам ушао у
библиотеку: гледао сам кроз прозор
више од десетак минута како се осмехује
радосно блесак бреза и иња...

(Четвртак, 28. децембар 1995.
Око 10 ч. Јованова 22)



Последња одбрана / Бела Tукадруз


Живот је кратак, чак и кад потраје предуго, ако је човек осуђен на
једно место, једну земљу, један језик, језик који одумире.
Колико је потконтинената и континената, мора, океана, залива,
кањона, планинских врхова и земаља које, вероватно, нећемо видети
својим очима?
Колико је девојака или жена које нећемо волети иако су оне то не
једном пожелеле и чекале нас од првих разреда средње школе, скоро
до четрдесете, и после – после свега?
Резигнирана смиреност. Цртеж Снежане Стефановић

Колико ће светог знања, духовне баштине древног човечанства,
остати изван струјања нашег немирног духа?
Колико ћу, растворен као со у води,
у Богу, и Бог у мени, доспети до личности Универзалног човека и
успостављања изворног поретка ствари?
Пре повратка Богу, претходио је мој повратак самоме себи, свему –
АПСОЛУТНОМ, поезији – аскези самопрегора и херојства.
Поезија је алхемија, град ћилибара, град саграђен од злата, од
прочишћене душе : последња одбрана.
Ја самог себе негујем и горим
на сопственој ватри, суделујем у култу аскезе, претварам се у
Диониса да бих био рашчеречен, да бих будан ступио преко прага
смрти како бих се почистио и добио своје вечно обличје.
Ако сањам о Музеју Немогућег Ратара, није ли то сан о перуанском
Златном Врту?
О Светом врту стања и слике света,
какав је свет изворно био
и какав ће коначно бити?
МУЗЕЈ НЕМОГУЋЕГ РАТАРА и 
Последња одбрана прилика су да се
исправи грех и рашчисте рушевине ЉУДИ и ИСТОРИЈЕ.
И да се свет врати на оно место
одакле је сурван. Свет опет може бити претворен у Златан Врт.
Зашто бих се бојао смрти ако се чисто злато моје душе истопи у
ватри самопрегора, херојске душе?
Зашто бих се бојао нестајања, ако су упаљене Рајске свеће,
и ако је већ започело стварање Златног Врта –
праслике света која непролазно живи у свету? . . .

(1993 – 1996)

ПРИЧЕШЋЕ /Бела Tукадруз

 Александру Лукићу

Цвокоћемо усред Мале магазе, цвокоћемо.
Дошла је зима, старост, и долази смрт.
И мрак. Неизвесност. И одбацивање Крста.
Као код Руса. Прелазак у социјализам, то значи
"у потпуни атеизам - одиграо се код сељака, код војника тако
лако, као да су отишли у купатило и полили се свежом
водом"(Розанов).
Губљење у тами вечности. Снежана Стефановић

Цвокоћемо, не од студени
већ због близине ђавола.
Од самих себе.Од заборава.
Умрећемо због једне једине ствари:
због непоштовања себе!
Не због болести,старости.
Због нихилизма.
Због тога што нам је било важно да што мање радимо.
Да се што више забављамо.
Живот је био изнад оне литературе
којом смо се заносили деценијама, а која -
рачунајући и дела и оних тзв. најбољих писаца -
личи на лажног генерала коме неки лажни поп
служи помен.А ми га - тај живот - нисмо посветили.
Цвокоћемо,захваћени Апокалипсом нашег времена.
Не видимо: Христос је међу нама.
И јесте, и биће.
Није књижевност најдубље памћење света и човека, већ Литургија.
(Заједништво живих и мртвих, силом Светога Духа, у тајни Тела и
Крви Господа.)
Цвокоћемо усред Мале магазе, у зимском сумраку, наслућујући
свеобухватну стварност у Христу и превелики дар Неба земљи.
Ко заборави или не открије Литургију,
остаје му скривен смисао живота.
Напољу је снег. Ветар га убацује у Малу магазу.
То страшно смрзавање ноћу -
нико ни да помене - јер у књижевности глуме, глуме!
И што ветар
више дува и убацује хрпе снега, све је боље,
светлије. Јер пахуље сјаје и испуњавају светлошћу Малу магазу, и
просветљују душу и тело, и враћају саборни ум, и братску љубав.
Светлост снега кад већ нема свећа, обасјава
трпезу и Тајну вечеру,
и оно што смо још у детињству поставили
или оставили ту: хлеба и вино, свилене бубе и чахуре...
Светлост је међу нама.
И јесте, и биће!

( Започето почетком 1996.Довршено на Сајму књига у Београду,
27. октобра 1996. Око 19 ч. )

Друго ЈА / Бела Tукадруз

Свеска ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА N01

Будан ждрал бди са каменом у канџи
на прагу Мале магазе
и једним оком гледа како
мајстори зидају као у сну
и како облаци доносе деловодне протоколе,
регистре и спискове, затурене на Отпадима,
таванима, шупама и подрумима надлештава
осуђених на милост и немилост влаге,
мишева, одаџија, пандура
и других помоћних службеника.
Овде много шта само себе чува
(кречни амонијум нитрат, врпце, изношена одећа, стара обућа,
свлак змаја и змије чуваркуће, гребени, пафте, тапије, уговори,
вериге и др. )
(Овде ЈЕДНО ДРУГО ЧУВА -
вук магарца и магарац вука!)

Друго ЈА. Слика Снежане Стефановић

Посвећено дрво - Запис
Сви су путеви Господњи милост и истина.
Сви су путеви Западне Европе немилост и лаж. 
Бога су тамо сместили у Музеј, 
а овде на брежуљке,
не да би га задржали на уздама.
Јер Бог више воли живописне пределе,
тргове, цркве , манастире,
врхове брда и долине,
обичне људе, најобичније, најнезнатније,
села и засеоке, изворе и бачије.
Бог је вечно на ногама.
Бог нам иде у сусрет.
(Богојављење, 1995, Београд)

ПУКОТИНЕ / Бела Tукадруз

 (ВИТЛЕЈЕМ)

Вративши се из војске, видео сам на плафону
наше Мале магазе пукотину.
(Напрсли су зидови носачи.)
Сада (све чешће кад склопим очи ) видим
у себи сличне пукотине.
(1977. - децембар 1993)


 (Пустиња, искушења)

Сада ми се све чешће чини
(кад се напрежем да се за нешто ухватим,
за илузију, или неку ауру почетка)
да би прво требало рећи нешто
о привлачности мрака
- из мрака сам дошао,
у мраку сам похађао основну школу,
али ми се у мрак не враћа -
Риљајући плодни хумус
гледао сам како расту баштенске шубаре,
понекад бих увребао зифт- црно крзнашце
и сишао у подземље, као кртица.
Копао сам нове тунеле, проширујући
лавиринт, изгубивши рачун колико сам у томе одмакао.
Ко ће се
усудити да зађе у тај лавиринт без краја?


(Ева)

Бог је прво створио шуму, па човека
и даде му име Адам.
И начини према Адаму жену, јер виде
да није добро да човек буде сам.
А жена човеку не само да није помогла,
него га је преварила и учинила
сукривцем у њеном и његовом паду.
(Жена не представља благодат
за онога који ју је прихватио. )
Свештеница празнине, одрицања. Снеж. Стефановић

 (Марија Магдалена)

Испитај ме, Јахве, искушај ме, истражи ми бубреге и срце
Зашто је, жено, твоје срце скривено од мог погледа? Не приступаш ли
ми само устима и само устима ме частиш, а срце ти је далеко од мене?
(Није ли се Бог преварио створивши жену човеку као помоћ?)
Онај ко је бубреге створио, може кроз њих упознати савест човека.
((Имао сам тврдокорно срце, уверава ме бол бубрега. Гл;едао сам на
очи, а Бог је гледао шта је у срцу.)
Бога не можемо преварити, као што можемо себе. Бог ми потпаљује
срце и бубреге огњем Духа Светог. Бог болом неизрецивим чисти мој
леви бубрег од камења и талога разорног.
Бог нам нуди стари нови савез, овај огањ
у бубрегу је огањ неизмерне љубави.
Бог не ради на уништењу својих заштитника, већ му је и при самој
помисли на то Дух узнемирен.
Бог ми је дао ново срце, нови дух удахну у мене. Он вади из тела све
камено и даје нам срце од меса. Он нас чисти од нечистих наслага и
тек ће нас очистити од свих наших кумира!
(Фебрауар - март 1984,
Ургентни центар, Београд )

четвртак, 14. октобар 2010.

ЕСЕЈ О ПРИЈАТЕЉСТВУ / Бела Tукадруз

Нека друга раван, 1. Слика снеж. Стефановић


(Тестамент)

Под пријатељством се подразумевају
као и под љубављу - лажне ствари.
Пиши тестамент : препусти привиде и обмане
другима (ако си заиста песник).
Погледај истини право у очи!
Препусти фотеље и столице, и престоле,
онима код којих су најизраженије
амбиције и гузице. Мој млађи син
не зато што је још увек дечак,
већ зато што је такав по природи,
једини уме да разговара искрено
од свих оних са којима разговарах последњих
месеци. У бубрезима расте камење
кад престану искрени разговори.
Сувише сам узео од свога завичаја.
Желим да му узвратим истом, или већом мером.
Написах АРХИВ У ОСНИВАWУ,
зато да бих га једног дана сазидао
у Звижду, или Хомољу.
Сад пишем АКАДЕМИЈУ АЛХЕМИЈЕ,
зато да бих је једном сазидао,
као и Кулу песника,
на Вратима Звижда.
На капији Сунца и Кошаве.
Музеј Немогућег Ратара
већ има своју иделану локацију
на једном полунапуштеном салашу.
То је то - уздарје.
То је то - соба са четири прозора
окренута на четири стране света.
У таквој бих соби волео да проведем
остатак земаљске гозбе.
На салашу
у друштву паунова и морки,
у природи неоскрвњеној.
Не на туђем, на отетом.
На свом.
Близак облацима
и флори и фауни,
орнитологији и пчелама,
цветовима пасуља и дивљег граора.
Слике на гробовима
мојих предака
разбили су зли људи, ноћу.
Зато што су гробови неограђени, незаштићени.
То није учинио припадник туђег народа,
већ Србин, онај најгори, што је презрео Бога и
обичаје од старине.
Желим да сазидам Цркву
какву носим у себи.
Ја сам црква.
Ја сам Вазнесење.
Ја омогућавам Прелазак
из света у свет.
Ја сам соба на спратовима -
она соба са четири прозора,
што гледају на југ и север,
на исток и запад...
Жена може бити љубавница, и пријатељ
врло ретко.
Судбина је шаље да буде лакмус.
Пријатељства из младости нису бројна.
Свако пријатељство садржи у себи
неравноправност односа.
Ако је човек празан и мучи га чамотиња,
нека не тражи помоћ пријатеља,
нека не покушава да своју уображену несрећу
разводни разблудношћу,
једним од првих начела смрти,
и жрвњем који меље душу
и живчано исцрпљује.
Ко је нашао у животу пријатеље и љубави
безграничне, до смрти?
Љубав је вера - религија земаљске среће.
Пријатељство је, према легендама које нису сасвим ишчезле, нешто
сасвим друго: таласи океана и обала океана.
Љубав жена је одвратна, јер кад жена воли она ужива у лагању, као
што мала деца уживају у скривању.
Можда пријатељство значи сасвим
нешто друго : уживање у разобличавању, свега.
Жена, којој су пуна уста љубави , вара.
Овај свет је постао одвратан
од толиких лешина љубави и лешина пријатељстава.
Леп нико више није, осим деце, од заблуда
и притворства сви су усахнули.
Јесен је, десети октобар 1998. године :
лете чавке, чујем њихов кликтај.
Још није свануло, али свиће.
Истина није у слави и богатству.
Истине нема у забораву...
Још се нису родили, они који ће нас волети.
Тек треба да се зачну, прави пријатељи.
Можда ће једном кров планине или хрид
мора да омогући све сусрете, све спојеве, све визије?
Треба желети, сањати - отворених очију.
Окренут свету, као себи. Треба савладати стид.
Судбина је преодређена, још док си био мали!
Када су ласте летеле ниско изнад путева створених
пре пруга железничких. Из блиског неба зрачили су идеали
далеког света, непознанице. Клизили као по шини :
слутио сам шта ће бити. Можда се све то и обистини?
Сва искушавања, сви потези и напрезања, оспорени,
можда су били само зато да те одврате, скрену
на путеве који су у детињству били створени?
Колонија ластавичјих гнезда, пролеће рано,
надошли потоци, набубрело поље, жбунови снени
дивљих ружа, блато што се за опанке лепи -
указало се, кад ниси знао шта значи, прерано,
али сети се речи, одлучности - сећање крепи.
Нико не зна, сви су залутали, као слепи,
па тумарају изгубљени по ужасној тмини.
Слутио си шта ће бити. Је ли час да се све обистини?
Нека спадну све маске! Нек иде доврага
свако једнострано пријатељство (срање у боји!).
Као и љубав која је мржња.Видео сам ону свињу
што има зашиљену и издужену њушку
како управља аутомобилом. Господин менаџер!
Господин професор универзитета, коме вири
празилук из...Ех, много шта је смешно, неутешно.
Као црне чарапе министарке за којом се
окрећу потајни фетишисти и фашисти...
Одвијмо листове главице купуса, због корена.
Опет је слагао Господин Професор, са чијег
карактера не би скинуо флеке ни нитро-разређивач....

СВЕЋА НА ВЕТРУ / Бела Tукадруз

У крилу демона. Слика Снеж. Стефановић


Широк је осмех Мр Елтона Џона, не и леди Дајане
на заједничкој фотографији. Из очију певача зрачи
радост, а Принцезине не могу да сакрију извесну сету.
Око пола шест сам скувао кафу,
предухитрио сам будилник, не и намере Господње.
Упалио сам свећу у свитајном мраку,
црном као перје злослутних врана.
Успомене и ужаси се таложе у костима.
Ако је тако, онда су кости свих мртвих
упиле у себе смисао грдан васколике историје,
који никада неће угасити, као ветар свећу.
Историја је апсурдна, и често линеарна...
Сањао сам жену коју сам волео давно у младости,
пре скоро тридесет година: лепшу од Мерилин Монро.
Допутовала је са сестром жене коју сада виђам.
Ништа ми не каже после тридесет година, у сну.
Док сам кувао кафу, једна је оса насртала на окно
споља, можда привучена светлошћу, унутра.
Небо је у даљини било тмурно.
Град је спавао, као што спавају деца.
Сан је имао свој загонетни смисао,
и ја сам покушавао да га одгонетнем.
Синоћ сам легао међу првима у стану,
са слабошћу у коленима од претрпљеног
шока претходне ноћи
(наглог буђења, после поноћи, рушења ствари,
љуљања зграде ; земљотреса). Сада је прошло све,
преживели смо катастрофу, само што није
свануо четвртак; прошли су и пролазе градски аутобуси,
проћи ће и овај миленијум коначно,
и заборав ће полако као прашина учинити што треба.
Једног 6. априла сручили су тоне и тоне бомби
на овај град : не само на његове касарне и аеродроме,
већ и на школе, куће пуне уснулих,
и на велику националну библиотеку
претворивши је у прах и пламен, у пепео.
И опет најављују нешто слично Србији
тзв. бивши савезници са Запада.
Ако је овај народ проклет, Боже, реци због чега?
Ако на крају овог другог миленијума треба да ишчезне,
као што су неповратно ишчезли осамдесетак народа
који су овде живели пре њега, реци због чега?
Јер Ти све знаш.
Ти си велики Судија и Ратник и имаш
моћ да шаљеш казне, земљотресе и поплаве
када се нико не нада, пошасти, и војнике,
и огањ и јата врана која злослутно креште, као сада.
Зло не долази никада само
и једна штета повлачи за собом стотину грехова.
Одлетела је она оса, што насртала је на окно, као ловац
извиђач - тамо где се сатанска одмазда спрема :
у правцу у коме лете вране у свитање.
Балкан и Србија су пуни гробаља, али некоме то изгледа
није довољно : свету је потребно да буде рушевина
и једно гробље на које нико не долази
и не пали свеће?....

Четвратк, 1. октобар 1998. Око 6 : 35 ч.

*
Гром је, из ведра неба, први пут
упозорио фамилију за време ручка.
Други пут, две недеље доцније,
гром је опет циљао на једног члана фамилије.
Је ли то било случајно, стицај околности
и прилика метереолошких, или упозорење Громовника?
Осетио сам изненадну радост,
као човек који је близу излаза
из страшних и мрачних катакомби Епохе.
На крају тунела светлео је,
као пруга на небу, свелек...
Болесник је устао са самртничког одра,
из агонијског ропца...
(Уторак, 29. септ. 1998. Увече... )

СРБОВЛАШКИ ДРВОРЕЗ. УВОД У РУКОТВОРЕНУ КЊИГУ / Бела Tукадруз


То је било нешто најлепше што сам икада чуо,
рачунајући и најфилигранскије медаљоне Моцарта,
звук окарина или пастирских тугованки на фрули у даљини.
Оклевао сам , јер пробудио сам се у туђем дому, туђој постељи.
Био је још увек мрак у пространој соби, и нисам знао да ли је седам
или осам сати, јер су завесе биле навучене до краја, непровидне. У
чврстом сну, склупчана као јеж,
лепотица је спавала топла после незаборавне ноћи...
Учинило ми се да сам чуо и црквена звона...
Да, звонило је на оближњој Вознесенској цркви,
али то није било оно из чега сам се пренуо:
Скривена и јавна топографија тела. слика Снеж. Стефановић
звоњава је била близу: клокотала је низ
Принципову улицу као пљусак јутарњи.
А песма коју сам чуо одјекивала је у даљини,
као да је певају раздрагане
девојке у чамцу на језеру, у магли,
или хорови анђела...
Извукао сам се из њеног загрљаја тихо
и отишао у другу собу да пронађем оловку и папир.
Прешао сам у други део стана, у кухињу, на прстима -
да никог од уснулих укућана не пробудим.
Било је девет пре подне, недеља...
Док сам кувао кафу, мислио сам о песми која је била све даље.
Из свеске за рецепте истргао сам празан лист.
Мачак ми се мотао око ногу, накострешен од ноћи
коју је провео под ведрим небом.
Чуо сам кроз одшкринута врата шумове блиске јесени,
пролазак аутобуса, дечије гласове, јеку наковња,
и нисам могао да нађем оловку која би писала.
Било је на десетине оловака, и ниједна није могла да пише!
Сипао сам кафу, док су грактали гавранови
на јаблановима или орасима, не тако далеко...
То су били злослутни праскови у поређењу
са оним што сам чуо :
песма је долазила из непознатог контрапункта саме васионе,
васионе која је одјекнула најразговетније у сну
из кога сам се управо пробудио...
То је била песма коју сам желео да забележим.
Песма која се опире да буде забележена.
Песма над песмама!
Била ми је потребна нотна свеска,
добра оловка, која пише танко и јасно,
јер то што сам желео да забележим били су
тонови мелодије неухватљиве,
скоро неизрециве...
Са Вознесенске цркве одјекнула је звоњава око пола десет,
опет, и грактање гавранова, опет...
Пекмез од шљива имао је слаткаст укус чоколаде...
Попушио сам неколико цигарета тражећи оловку.
Прво сам нашао неку тупу зелену бојицу,
затим једну хемијску која је једва писала...
Свеска је била пуна рецепата за справљање зимнице
и слаткиша и једног сведочанства несумљиве љубави...
Добри људи су лоши.
Курве су најневинија бића.
Спремио сам се за излазак и кренуо низ Принципову улицу.
Олуја је преко ноћи сломила један стари кестен
и он је пао преко гвоздене ограде поломивши је.
Плодови су се расули по плочнику.
Прелом је био бео...
Као чврсто девојачко тело уснуле лепотице...
Пошао сам уз Каменичку
на Зелени Венац,
као да ћу тамо - на тезгама пијаце - чути
ехо песме коју сам чуо у сновима...
Тезге су биле пуне поврћа и воћа, цвећа и жутих пилића.
Чекао сам у реду за свеже месо, слушао разговор познаника, мени
непознатих... Купио сам гајбу црног грожђа од Цигана.
Сео у градски аутопбус 56 Е...
Ноћ је била бурна,
тмурна, као и преподне...
Она песма коју сам чуо мора да је долетела на облацима
са краја света - мислио сам возећи се аутобусом.
Зашто са краја света?
У сваком делићу васионе одјекује песма
слична оној коју сам у сну чуо,
и лепша, само што наше уши нису створене да је чују,
као што може , понекад, ум...
Моји синови су спавали, када сам стигао у стан.
Нисам их будио,
јер је недељно преподне.
Записивао сам у своју Нотну свеску .
Оно што сам записао
ипак није нотни запис.
То је нешто друго -
не део хармоније
васионе који се огласио на трен...
То није разлог да одустанем или да престанем да се надам.
Ако сам имао срећу
да једном чујем најузвишеније
и најлепше -
опет ћу чути, вероватно -
кад се најмање томе будем надао!
Зато треба бити стално приправан...

(Недеља, 6. септембар 1998, на Лабудовом брду, око 12 ч.)

Популарни постови