Сахара храни Амазон

Облаци прашине из највеће пустиње на свету обилују хранљивим састојцима који потпомажу бујање растиња у највећој прашуми на свету.Главно извориште је пространо улегнуће у Чаду. Ваздушна пошта из Африке преноси преко Атлантика потребне минерале амазонским прашумама. Кад је сувље у Африци, у Амазон пристижу веће количине прашине толико опасне за аричко становниоштво а спасонсосно за Амазон!Амазонско растиоње упија угљен диоксид испуштен у атмосферу успоравајући напредовање отопљења леда на половима. Плодоносне прашуме дуж Амазона оскудевају у хранљивим материјама - обилне падавине спирају из земље фосфор, важан за раст, дисање, пренос и складиштење енергије у биљкама... итд. (Парафразирано према једном популарно писаном новинском чланку.) ...

Претражи овај блог

Translate

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

недеља, 17. октобар 2010.

ПРИЧЕШЋЕ /Бела Tукадруз

 Александру Лукићу

Цвокоћемо усред Мале магазе, цвокоћемо.
Дошла је зима, старост, и долази смрт.
И мрак. Неизвесност. И одбацивање Крста.
Као код Руса. Прелазак у социјализам, то значи
"у потпуни атеизам - одиграо се код сељака, код војника тако
лако, као да су отишли у купатило и полили се свежом
водом"(Розанов).
Губљење у тами вечности. Снежана Стефановић

Цвокоћемо, не од студени
већ због близине ђавола.
Од самих себе.Од заборава.
Умрећемо због једне једине ствари:
због непоштовања себе!
Не због болести,старости.
Због нихилизма.
Због тога што нам је било важно да што мање радимо.
Да се што више забављамо.
Живот је био изнад оне литературе
којом смо се заносили деценијама, а која -
рачунајући и дела и оних тзв. најбољих писаца -
личи на лажног генерала коме неки лажни поп
служи помен.А ми га - тај живот - нисмо посветили.
Цвокоћемо,захваћени Апокалипсом нашег времена.
Не видимо: Христос је међу нама.
И јесте, и биће.
Није књижевност најдубље памћење света и човека, већ Литургија.
(Заједништво живих и мртвих, силом Светога Духа, у тајни Тела и
Крви Господа.)
Цвокоћемо усред Мале магазе, у зимском сумраку, наслућујући
свеобухватну стварност у Христу и превелики дар Неба земљи.
Ко заборави или не открије Литургију,
остаје му скривен смисао живота.
Напољу је снег. Ветар га убацује у Малу магазу.
То страшно смрзавање ноћу -
нико ни да помене - јер у књижевности глуме, глуме!
И што ветар
више дува и убацује хрпе снега, све је боље,
светлије. Јер пахуље сјаје и испуњавају светлошћу Малу магазу, и
просветљују душу и тело, и враћају саборни ум, и братску љубав.
Светлост снега кад већ нема свећа, обасјава
трпезу и Тајну вечеру,
и оно што смо још у детињству поставили
или оставили ту: хлеба и вино, свилене бубе и чахуре...
Светлост је међу нама.
И јесте, и биће!

( Започето почетком 1996.Довршено на Сајму књига у Београду,
27. октобра 1996. Око 19 ч. )

Нема коментара:

Постави коментар

Популарни постови