Живот је кратак, чак и кад потраје предуго, ако је човек осуђен на
једно место, једну земљу, један језик, језик који одумире.
Колико је потконтинената и континената, мора, океана, залива,
кањона, планинских врхова и земаља које, вероватно, нећемо видети
својим очима?
Колико је девојака или жена које нећемо волети иако су оне то не
једном пожелеле и чекале нас од првих разреда средње школе, скоро
до четрдесете, и после – после свега?
 |
| Резигнирана смиреност. Цртеж Снежане Стефановић |
Колико ће светог знања, духовне баштине древног човечанства,
остати изван струјања нашег немирног духа?
Колико ћу, растворен као со у води,
у Богу, и Бог у мени, доспети до личности Универзалног човека и
успостављања изворног поретка ствари?
Пре повратка Богу, претходио је мој повратак самоме себи, свему –
АПСОЛУТНОМ, поезији – аскези самопрегора и херојства.
Поезија је алхемија, град ћилибара, град саграђен од злата, од
прочишћене душе : последња одбрана.
Ја самог себе негујем и горим
на сопственој ватри, суделујем у култу аскезе, претварам се у
Диониса да бих био рашчеречен, да бих будан ступио преко прага
смрти како бих се почистио и добио своје вечно обличје.
Ако сањам о Музеју Немогућег Ратара, није ли то сан о перуанском
Златном Врту?
О Светом врту стања и слике света,
какав је свет изворно био
и какав ће коначно бити?
МУЗЕЈ НЕМОГУЋЕГ РАТАРА и
Последња одбрана прилика су да се
исправи грех и рашчисте рушевине ЉУДИ и ИСТОРИЈЕ.
И да се свет врати на оно место
одакле је сурван. Свет опет може бити претворен у Златан Врт.
Зашто бих се бојао смрти ако се чисто злато моје душе истопи у
ватри самопрегора, херојске душе?
Зашто бих се бојао нестајања, ако су упаљене Рајске свеће,
и ако је већ започело стварање Златног Врта –
праслике света која непролазно живи у свету? . . .
(1993 – 1996)
Нема коментара:
Постави коментар